Pismo jednog Beograđanina za 11. juli: Zašto ću kćerki dati ime Bosna

I ne pišem kao nacionalista, koji sanja o nekoj svojoj etnički čistoj državi, nego kao čovek, koji u ljudima traži prvo ljude, a onda sve ostalo…

Piše: Stefan Simić

Da mogu da biram, gde bih danas da budem, na kom mestu

Bio bih u Srebrenici, znate već gde, zašto i sa kim.

Došli smo dotle da pomenuti 11. jula Srebrenicu, ne znači davati pomen žrtvama

Nego zaboraviti druge

Došli smo dotle da pomenuti Jasenovac, Vukovar, Bratunac, Sarajevo, Tuzlansku kapiju, Jajince, Banjicu, Jadovno…

Ne znači davati pomen žrtvama

Nego ignorisati druge

Šta god da pomeneš, čijim god žrtvama da odaš počast, ti zaboravljaš, ti si loš

Ti si loš zato što ti je žao, što saosećaš…

Kada pišem o NATO žrtvama u Srbiji, kažu mi, zaboravljam Sarajevo

Kada pišem o Sarajevu, kažu mi, zaboravljam Kosovo

Kada pišem o Kosovu, kažu mi, zaboravljaš sve drugo

A ne zaboravljam, samo ne može sve da stane u jedan tekst

I ne pišem kao nacionalista, koji sanja o nekoj svojoj etnički čistoj državi, nego kao čovek

Koji u ljudima traži prvo ljude, a onda sve ostalo

Kada tri entiteta imaju svoju istoriju, gde je svaki isključivo žrtva

I koji ne želi da čuje drugu stranu

Dolazimo do toga da većina ćuti, ignoriše, ili žali samo svoje

Ali meni su svi moji, i da li na to imam pravo

Ali meni su svi moji, i da li na to imam pravo

Da verujem u bratstvo među ljudima i narodima

Moj je i Nihad iz Tuzle, i Saša iz Paraćina, i Šime iz Splita, i Bekim iz Prizrena, i Vukota sa Cetinja, i Đorđe iz Novog Sada, i Fabijan iz Zagreba, i Jaka iz Ljubljane, i Mersad iz Živinica…

Podjednako sam bio potresen nad svim žrtvama dok sam posećivao logore, spomen mesta

Ne razmišljajući o nacionalnostima, veroispovestima

Video sam stradanje

I hiljade i hiljade mrtvih

Zato, ovog 11. jula, pominjem Srebrenicu, kao jednu od najbolnijih stranica XX veka

I znate šta je dobro, 26. godina posle

Što se ništa slično, ni približno slično, na ovim prostorima, od tada nije ponovilo

Srebrenica je jedini grad gde sam zamolio da ne održim nastup, a imao sam poziv, bilo me je najiskrenije sramota

Kako pričati o lepoti života ljudima koji su, svako od njih, izgubili, u jednom danu

Na desetine svojih najbližih

Šta da im pričam, kada se stidim

Kao što me bio stid kada mi je na nastupu, u Trebinju, bio otac Srđana Aleksića

Šta reći takvim ljudima

Da li je moja priča, pa i ova, dostojna stradanja svih tih ljudi?

Naravno da nije.

Zato me sramota

I nisu stradali u Srebrenici neki tamo ljudi, turci, poturice, mudžahedini, nego naši ljudi, moji ljudi

I nisu u Jasenovcu stradali neki tamo ljudi, četnici, i ne znam ko, nego naši ljudi, moji ljudi

I nisu u Vukovaru stradali neki tamo ljudi, ustaše, nego naši ljudi, moji ljudi

I gde god da su bila stradanja, stratišta, masovne grobnice

Nisu stadali neki tamo ljudi, nego naši ljudi, moji ljudi

Ne moji srpski, bošnjački, hrvatski, ne moji pravoslavni, muslimanski, katolički

Ne

Nego naši ljudi, moji ljudi

Ljudi

Ljudi kao ti i ja

Koji su isto možda pisali ljubavnu poeziju, spremali se da gledaju neko njihovo finale evropskog prvenstva u fudbalu, voleli Dostojevskog, sanjali o nekoj ženi, podizali decu, ili još uvek bili deca, planirali nečemu da se posvete, ili već bili duboko u tome

To su ljudi koji su slušali muziku koju mi slušamo, voleli iste filmove, govorili istim jezikom

To su sve naši ljudi

Ne mogu da žalim više jedne od drugih, svih mi je žao

I proganja me sve to

I znate šta je dobro u svom tom zlu

Što nas je bar sada dovoljno i što smo sada u stanju da zaustavimo da se ponovi nešto slično

Dovoljno nas je

Naš put nije u prošlost, nego u budućnost

Zato ću mojoj ćerci dati ime Bosna, kao spoj različitosti, kao spoj ljubavi svih tih ljudi

Kao sećanje na jedan narod koji je bio u stanju možda najviše da veruje i voli

Možda je zato toliko i stradao

Da moja Bosna, koja tek treba da se rodi, bude plod jedne velike ljubavi
I da naša Bosna, odavno rođena, to bude

Muka mi je više podela, brojanja krvnih zrnaca, večitog traganja za mržnjom tamo gde je nema

Želim, i hoću, a to sam doživeo bezbroj puta

Da kada odem, od Đevđelije, pa do Triglava, srećem naše ljude

Koji ne traže u meni neprijatelja nego prijatelja

I hvala im na tome, ovaj tekst je posvećen i njima

Koji su mi širom otvorili vrata, neopterećeni odakle dolazim, nego šta im značim kao čovek

I šta budim u njima

Na tome treba da radimo

To je naša misija

To je naš put

Zato najiskreniji naklon žrtvama Srebrenice

Uz svest da smo svi mi, više ili manje, bili žrtve pogrešnih politika

Gde su milioni ljudi platii glavom

Da se to više ne ponovi

I da gradimo mostove preko kojih ćemo svi zajedno prelaziti

Recitujući poeziju, zagrljeni

Ne odričući se ni Tina Ujevića, Meše Selimovića, Maka Dizdara, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Petra Kočića…

Sve smo to mi

Sve to čini naše biće

To je moja poruka na današnji dan

I svakog 11. jula

Dajem reč

Ljubav dragi moji, ljubav

I veze, u svakom smislu

Koje će da nadjačaju sve ostalo

I svaku budalu, koja će da pljune na žrtve, pa i ovaj tekst

Koji je napisan sa najiskrenijom namerom, sa željom da ljudi shvate

Da nisu sami

I da je još mnogo nas, koji su posetili sve te gradove

I svuda se osetili dobrodošli

Ne od svih, naravno

Ali od ljudi koji žive i razmišljaju slično

I KOJI U ČOVEKU TRAŽE ČOVEKA