Dobro došli u Kanadu, reče nam carinik

Svakoga aprila moja porodica pridodaje još jednu godinu našem dijasporskom životu u zemlji, u koju smo uselili 28. aprila 1993. godine.

Bio je kišni dan, kao što su kišni i tmurni mnogi aprilski dani u Torontu. Useljavamo u zemlju koja treba da nam zamijeni Bosnu i Hercegovinu.

Al’, ne može!

Bili su pažljivi i uslužni svi zvaničnici koji su pregledali naše useljeničke dokumente.
– Dolazite iz Bosne, reče jedan od njih.
– Da, odgovorismo u glas.
– Gledam na TV-u šta vam se sve dešava tamo i ne znam šta da kažem, progovori drugi zvaničnik.
– Ne znamo šta da kažemo ni mi sami, a kamoli svi vi koji to gledate iz daleka, odgovorismo.
– Tri kofera za vas četvero, je li to sve što donosite?
– Četiri kofera. Jedan nam se izgubio, ne znamo gdje, naivno se požalismo.
– Vidim da ste imali dosta presjedanja, Split – Zagreb, pa onda Zagreb – Beč, i još jedno presjedanje u Frankfurtu, da biste onda direktno došli u Toronto. Negdje na tom dugom putu se izgubio vaš kofer, ali ja vam garantujem da ćemo ga naći. Ne brinite, objasni nam glavni šef.
– Izgubili smo domovinu i, dosad, mnogo naših prijatelja koji su otišli tamo gdje niko neće da ide i gdje ne trebaju vize. Lako ćemo za kofer, ali kako ćemo bez svega što smo ostavili?
– Mi vam želimo sretno useljenje i da vas sve prati dobra sreća, poželi nam šef.

Bio je u pravu. Kofer smo dobili poslije sedam dana, nakon što je bio u Australiji, pa onda nazad, sve do Kanade.
Šta je naš kofer tražio u Australiji, ne znam ni sam, ali nas je na kraju našao u Torontu. Bio je to najvažniji kofer za mene.
Spremao sam ga dugo prije nego smo pošli. U njemu su bile naše porodične slike, uspomene, memorabilije, kako bismo to danas rekli. Čitav naš porodični život u jednom koferu!

Nedavno naše unuke zamoliše našu kćerku: “Mammy, pokaži nam tvoje slike kada si bila mala!”.
– Svakako, reče ona, a ja onako naivno dodadoh: “Zahvaljujući koferu koji nam se vratio”. Sve tri ostadoše zbunjene!

Dvije i po dijasporske decenije, dosad, prošle su kao tren, kao da je bilo jučer, a nije.

I kada svi uvaženi stručnjaci analiziraju život nas dijasporaca, naše snalaženje u novim uslovima života, kao da zaboravljaju mnoge stvari, važne za nas i o nama, a o kojima se malo govori. Nije da to nije poznato i proučavano, ali nas niko nije učio tako duboko da shvatimo šta je socijalna sredina, socijalni stres i sve ostalo što se dešava svima koji napuste domovinu u žurbi i neznanju, šta ih čeka.

Trebali su nas učiti, pored neosporno važnoga učenja novoga “maternjega jezika”, da je useljavanje dug proces, nikada potpuno završen. Trebali su nas upozoriti da postoji i socijalni stres, težak i bolan, kao i svi ostali stresovi. Stres, kada se nađete u novoj socijalnoj sredini, praktički sami, bez šire rodbine i dobrih prijatelja, bez važne podrške onih koji vas okružuju. Jer, uvijek su prvi red odbrane od svega neželjenoga uža i šira porodica i prijatelji.

Trebaju godine i godine da bi se napravilo jedno čvrsto i dugotrajno prijateljstvo, a to se samo može kada vrlo dobro emocionalno razumijete vaše socijalno okruženje. Čak i ako ste bili dovoljno sretni da je vaša porodica sa vama, vama opet nedostaju vaši prijatelji koji će vas razumjeti i kada im ništa ne kažete.

I zato prečesto ostajemo zapanjeni kada naši novi sunarodnjaci ne razumiju neki vic, neku šalu, neku opasku, ili mišljenje koje im kažemo i očekujemo da odmah sve shvate, bez puno riječi, al’ ne može to tako uvijek. Nismo rasli zajedno, u istom socijalnome okruženju. I tako će biti do kraja, kad god taj kraj dođe.

Ovo nije žaljenje, nego samo moje viđenje šta sve čini naš život dijasporski ovdje, gdje smo došli.
– Dobro došli u Kanadu, rekoše nam davno, kada smo dolazili da ostanemo u zemlji koja nas je primila.

Hvala Kanadi za sve učinjeno za moju porodicu!

MojaBiH

Subscribe
Obavijest za
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare

Nema poruka za prikaz

Subscribe
Obavijest za
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare