PRIJAVA
Srbijanska štampa ne da mira ni mrtvom penzonisanom generalu Armije RBiH i izvršnom direktoru Udruženja Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu Jovanu Divjaku.
Boje ga se, izgleda, i nakon što je preminuo jučer u 84. godini.
Na jednak način kao što ga je za života proganjala srbijanska država, a tamošnji mediji iznosili najbezočnije laži.
Suza za Jovana
Posebno su, očekivano, na generala Divjaka usmjereni tabloidi pod kontrolom vlasti Aleksandra Vučića u Beogradu, oni, kao bi rekao umni Filip David, iz kojih se može najbolje iščitavati stvarna i iskrena politika zvaničnog Beograda.
“Umro Alijin srpski general”, “Jovan Divjak, akter zločina protiv JNA u Dobrovoljačkoj ulici”, “Divjak je izdao bosanske Srbe i Republiku Srpsku”, neki su od naslova u srbijanskim tabloidima.
Na udaru se u tom valu ničim izazvan našao i dr. Florian Bieber, profesor političkih nauka i stručnjak za Balkan s Univerziteta u Grazu, koji je na Twitteru sinoć, uz izraze žalosti napisao da je Divjak imao hrabrost da djeluje na osnovu uvjerenja i vrijednosti.
Stavljajući sve u kontekst unutrašnjopolitičkih obračunavanja s liderom Demokratske stranke Draganom Đilasom, tabloidi “Informer” i “Alo!” nazvali su skandalom Bieberovu sućut povodom smrti generala Divjaka.
“Skandal! Omiljeni Đilasov novinar plače za Jovanom Divjakom koji je izdao Srbe”, vrište “Informer”, a “zakucava” list “Alo!”.
Može i niže…
Bieber je primijetio da dva srbijanska tabloida objavljuju identične naslove napadajući ga zbog žalosti za Divjakom.
“Neukusno, pogrešno su me nazvali novinarom (što nismo ni ja, ni oni) i otkrili svoje viđenje rata i opsade Sarajeva”, naveo je Bieber.
Na sramne napise srbijanskih medija reagirao je i direktor Memorijalnog centra Potočari dr. Emir Suljagić, osuđujući takve medijske atake na generala Divjaka.
“Taman kada pomislite da srbijanska štampa ne može nikako ići niže, otkrivaju potpuno nove dubine lošeg ukusa. Nikada nas neće ostaviti na miru. Bili mrtvi ili živi”, zaključio je Suljagić.
Narativ o Divjaku kao izdajniku srpskog naroda traje još od devedesetih, samo zato što se nije stavio u službu agresije, već multietničke Armije RBiH, insistirajući na njezinom takvom karakteru, čak i onda kada je i u strukturama branilaca znalo doći do ozbiljnih zastranjenja.
Kada Gvero siđe sa drveta
Takve provokacije prema Divjaku upućivane su i na zvaničnim pregovorima tokom rata. O tome je u tekstu “Jedna ruža za Jovana” pisala Vildana Selimbegović, današnja urednica Oslobođenja.
“Neću da razgovaram sve dok pukovnik Divjak ne prizna da je prešao na islam”, bezobrazno ga je na aerodromskim pregovorima dočekao Milan Gvero.
Dostojanstven i miran, kakav je u zvaničnim prilikama umio biti, pristojno je sačekao da rečenice tadašnjeg komandanta opsade Sarajeva budu prevedene oficiru UNPROFOR-a, a onda odgovorio:
“Učinit ću to onoga časa kada Gvero siđe s drveta.”
I vratio se u Sarajevo: sutradan je i poslovično neutralnim unproforcima bilo neprijatno – zamolili su ga da u ime Armije BiH nastavi razgovor, preuzimajući zadatak discipliniranja suprotne strane, navela je Selimbegović u tekstu objavljenom u specijalnom izdanju magazina “Dani” pod naslovom “Sjećaš li se Sarajeva” iz aprila 2002. godine.
Primitivizam, očito, nema roka trajanja.
