PRIJAVA
MALI DOĐI NEKI DAN DA PUCAŠ NA SARAJEVO
Piše: Stefan Simić
Priča mi juče poznanik
Koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu
Kako je bio na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od Bosne
I neki tip koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend
Prepričavao anegdote
I u jednom trenutku mu predložio
– Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo
Dam ti haubicu, i udri –
Još mi odzvanjaju te reči…
Pitam ga – zvao te da pucaš u neke mete –
Pošto ga nisam iz prve razumeo
– Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, po svemu, pa šta dohvatiš… –
Na grad?
Na ljude?
Ne sećam se da sam skoro čuo bolesniju priču
Okupiraš grad i pucaš
U koga, zašto
Ne znaš tačno, ali pucaš
Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi…
Dovedeš redom društvo, prijatelje, familiju
I pucate
Kao neiživljeni klinac na video igricama
Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realno
I pucaš
Bez da te je briga da li si nekoga ubio
Dok spava
Dok čita
Dok umire od gladi
Dok ne zna šta će sa sobom
A meci prolaze
Ne znaš ni odakle, ni zašto
Samo krenu
Ni od kuda
I udaraju svuda po sobi, telu, uspomenama…
I možda i imaš šanse da preživiš
Ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš
Da i posle, mnogo posle
Ti se priviđa sve to isto
Kao u najgorem košmaru
A ti zaključan
Na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi
Bez najave
* * *
Kada sam prvi put imao nastup u Sarajevu
Ne tako skoro
Jedan stari Sarajlija na moje pitanje u vezi smeštaja
Rekao mi je da bi me rado primio na noćenje
Ali da se njegova žena zaklela
Da joj niko ko dolazi iz Srbije
Neće prespavati u kući
Nisam je tada razumeo
Samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost
Nakon ove priče je razumem
Da ti neko godinama puca na grad
Upoređujući grad sa kurvom
I redaljkom
I svi imaju pravo, svako svoju turu
Ludila, i metaka
Da pokaže da je muško…
A to što neko strada, ma koga briga
I ko to zna
I gde se to piše…
Nekad je bilo Valter brani Sarajevo
A posle
Valter ruši Sarajevo
Srećom Sarajevo nikada neće biti srušeno
Ostaće večno da žive svi ti dragi likovi u njemu
I da čine dušu grada
Iako ih odavno više nema
Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario,…
Jesu pucali u njega, jesu ga ranili
Ali nisu ga ubili
Niti će
Sarajevo je slobodno
Bosna je slobodna
Sarajevo je živo
Bosna je živa
I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija
Tačnija, svoja
I svih nas koji je nosimo u srcu
Ko je Stefan Simić
Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu (Srbija). Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu Pustite nas objavio je 2012. godine, a knjigu Odjeci ljudskog 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje).
Objavljuje već godinama svoju poeziju i prozu na internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života, impresije. Vremenom je njegov internet angažman prerastao u nešto mnogo šire, i sve više dobija na značaju.
Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji, i zemljama ex-Yu, a na FB ga prati skoro 100.000 fanova.
