Godinama je ba\u0161 na ovaj dan dolazio u Visoko. Grad svoje prve i posljednje ljubavi. Svaki put \u010dar\u0161ija mu se u\u010dinila druga\u010dijom. Izgubila su se mnoga obilje\u017eja pro\u0161log vremena, ali D\u017eevdet ih pamti i o\u017eivljava u svojim pri\u010dama. Sve je manje poznanika koje sre\u0107e.<\/p>\n
Svaki njegov dolazak u grad je i prisje\u0107anje na dane mladosti kada je dolazio sa momcima na sijela. Jedno sijelo za njega je bilo posebno. Tu je sreo svoju Zuhretu.<\/p>\n
\u201cLijepa je bila moja Zuhreta. Njena duga kosa poput pozla\u0107ene svile, spletena u pletenice, \u010dinila mi se nestvarnom. Bila je vesela. Pjevala je zanosno kao \u0161to ni jedna danas pjevati ne zna\u2026 Na svadbi mog prijatelja Salke snimili su je. Nikad nisam slu\u0161ao taj snimak. I sad mi je \u017eao \u0161to ga nisam presnimio, jo\u0161 dok je Salko bio \u017eiv\u2026 Mo\u017eda bih ponekad smogao snage da jo\u0161 jednom \u010dujem njezin prekrasni glas. Sje\u0107am se, dolazio sam petkom i sa\u010dekao je na dnu sokaka na Percu. Poznao bih je po hitrom koraku i smijehu. Uvijek je sa nama i\u0161la i jedna od njenih prijateljica, naj\u010de\u0161\u0107e Dervi\u0161a. \u0160etali smo korzom.\u201d<\/p>\n
Zapisao je u bilje\u017enici D\u017eevdet svoju pri\u010du.<\/p>\n
I sad dok \u0161eta ulicama grada Visokog, u\u010dini mu se da vidi sva ta lica koja je nekad sretao. A onda se pretvore u sjenke koje nestanu u trenu. Prolaze mladi ljudi. Vole se, ali mu se \u010dini da danas nema one iskrene ljubavi, nema onog \u017eara \u017eivota. Mo\u017eda on nije imao sre\u0107e, ali ga to nije u\u010dinilo oholim ni nesretnim. Bili su mladi. Oboje su radili. Nije joj se \u017eurilo udati, a i njemu se \u010dinilo da je isuvi\u0161e mlad za \u017eenidbu.<\/p>\n
U posljednje vrijeme u na\u0161u vezu se po\u010deo petljati jedan konobar\u010di\u0107. Propalica, pijanica, olo\u0161. Nikad joj nisam htio re\u0107i da ga se klone. Bilo je o\u010digledno koliko je nametljiv. Bio je petak kada sam je \u010dekao na dnu sokaka i kada mi je pri\u0161ao njezin najstariji brat, njega se najvi\u0161e bojala, pogledao me onim svojim polupijanim o\u010dima i rekao:<\/p>\n
\u201eSlu\u0161aj, selja\u010dino. Nije moja sestra jo\u0161 ni za a\u0161ikovanja, ni za udaje. Njeno mjesto je uz mater i babu. Du\u017ena im je pomo\u0107i. Ne\u0107e ona tebi sepete nosat\u2019. Gubi se. Vidim li te jo\u0161 jednom, razgovor \u0107e biti druga\u010diji\u2026\u201d<\/p>\n
Oti\u0161ao sam bez rije\u010di. Nisam imao potrebe bilo \u0161ta obja\u0161njavati, niti ga moliti. Ka\u017eu, danima je nije bilo na korzu. Ja u Visoko nisam dolazio mjesecima. Nije me bio strah njene bra\u0107e. Jednostavno te\u0161ko bi mi bilo da je sretnem, a ne progovorim niti jednu rije\u010d s njom. Mojom lijepom Zuhretom. Jednom, poklonila mi je svoju fotografiju. \u010cuvao sam je u ovoj bilje\u017enici u kojoj zapisujem svoja sje\u0107anja. Dana jedanaestog februara 1966. dao sam je fotografu da je uve\u0107a i urami. Sa mnom je. Smije\u0161i se.<\/p>\n
D\u017eevdet je radio neumorno. Radovao se radu na terenu, tada bi bio odsutan i po nekoliko sedmica. Po povratku, ocu bi pomagao na imanju. U tihe no\u0107i bi pisao o obi\u010dajima na selu, seljanima, o do\u017eivljajima sa terena. Sretao je mnoge ljude iz raznih krajeva Jugoslavije. Svako od njih je imao svoju \u017eivotnu pri\u010du. Rijetko kad je u njima mogao prona\u0107i sebe. Njegova \u017eivotna pri\u010da \u010dinila mu se posebnom.<\/p>\n
Prolazili su dani.<\/p>\n
Jednog poslijepodneva iznenada na vrata njegove ku\u0107e pojavio se prijatelj Salko. Obradovao mu se. Godinama su momkovali. Sad Salko ima sina. Uz kafu i gurabije razgovarali su dugo. Na trenutak mu se \u010dinilo kao da ho\u0107e ne\u0161to da ka\u017ee, ali vje\u0161to izbjegava. Bilo je tuge u Salkinim o\u010dima. Primijetio je to odmah. Taman kad je zaustio da ga priupita, u sobu u\u0111e njegova mati sa vru\u0107om pitom krompira\u010dom.<\/p>\n